Umetnost na mestu deponije, filozofija smeća i tišina Vojvodine: Kako Dombos Fest menja stvarnost srpske provincije

Ako pogledate kartu Vojvodine, selo Mali Iđoš (na mađarskom Kishegyes) izgledaće vam samo kao neprimetna tačka na pola puta između Novog Sada i Subotice. Ali jednom godišnje, ova tačka pulsira tako da njen kulturni eho odjekuje daleko van granica Srbije. Ovde, u lesnim jarugama, održava se Dombos Fest — festival koji je nekada počeo kao zatvoreni kamp za filozofe i pisce, a danas okuplja ljubitelje svetske muzike, umetnosti i estetike iz cele Evrope.

Došao sam ovde da vidim kako se jedno sićušno selo nosi sa naletom avangarde i da saznam zašto umetnici, arhitekte i muzičari dolaze da stvaraju tamo gde je nekada bila obična gradska deponija.

Selo tri religije i zamrznuto vreme

Da biste razumeli festival, morate razumeti mesto u kojem se održava. Moj prvi utisak o Malom Iđošu bio je paradoksalan: uprkos velikom kulturnom događaju, same ulice sela izgledale su pusto. Stare kuće, jarko sunce i neka zvonka tišina.

O istoriji ove zemlje pričao mi je Mate, muzičar i dugogodišnji posetilac festivala.

„Mali Iđoš je istorijski poljoprivredni centar“, priča Mate. „Samo selo je građeno oko reke Krivaje, gde je još u XIX veku podignuta prva vodenica. Zemlja je ovde hranila ljude. Ali danas ulice zaista puste. U ulici moje bake živi možda svega troje ljudi. Stari odlaze, mladi se iseljavaju, a nove kuće se retko grade. Stara kuća se ovde može kupiti za 10–15 hiljada evra. Selo se nalazi tačno na sredini između velikih gradova, i to ga čini ne baš popularnim za život.“

Međutim, ovaj region ima jedinstven kulturni DNK. Mali Iđoš je deo neverovatnog konglomerata kakvom je teško naći analoga.

„Ovde postoji neverovatna kulturna specifičnost“, nastavlja Mate. „U blizini se nalaze tri sela: Mali Iđoš, Lovćenac i Feketić. Između njih je svega oko četiri kilometra, može se stići peške za pola sata. I u ova tri sela žive tri različite religije! Mali Iđoš je katolički (mađarski), Lovćenac je pravoslavni (crnogorski/srpski), a Feketić je protestantski. To je prava raskrsnica kultura.“

Mađarski naziv sela je Kishegyes. Mate ga prevodi kao „mali, ali brdoviti“ ili „sa oštrim uzvišenjem“ (hegyes). Upravo od reči „brda“ (dombos) i potekao je naziv festivala koji je za ovo mesto postao gutljaj svežeg vazduha.

Dom gde leče razgovorima i sarmom

Pronaći smeštaj tokom festivala nije lak zadatak. Imao sam sreće da odsednem u pansionu „Liza“ (Liza panzió). Na Gugl mapama je označen kao gostinska kuća, a u stvarnosti je to „seosko turističko domaćinstvo“ čija je vlasnica, Elizabet, prijem gostiju pretvorila u posebnu filozofiju.

Elizabet je pravnica koja je 17 godina radila kao sudija, a potom kao sudski prevodilac. Ostavivši politiku i stroge zakone, vratila se u roditeljski dom kako bi stvorila mesto gde vreme usporava.

„Ideja je došla pre šest godina, baš kada je Dombos Fest hvatao zalet“, priseća se Elizabet, dok me poslužuje domaćom sarmom i kafom. „Ljudi su dolazili, a nisu imali gde da spavaju. Imala sam praznu roditeljsku kuću. Probala sam da izdajem sobe i interesovanje je bilo toliko da su ljudi tražili da spavaju čak i na terasi! Danas u svetu postoji trend beskontaktnog izdavanja smeštaja: gost sam uzme ključ iz sefa, sam ode, a da ni sa kim ne porazgovara. Ja to ne želim, zato sam kuću registrovala kao seoski turizam. Smisao sela je u ljudskoj bliskosti.“

U Elizabetinoj kući sve je podređeno tom pravilu. Ona sama kiseli kupus u buradima, sama sprema meso i principijelno ne kupuje hranu sa konzervansima. U njenom domu žive tri umiljata mala psa koji mogu da stanu u šaku, a u planu joj je da nabavi ovce i posadi lekovito bilje.

„Moje sudijsko iskustvo mi pomaže da procenim ljude od prvog trenutka“, priznaje ona. „Ako čovek želi tišinu — dobiće je. Ako želi razgovor — ispričaću mu sve, od toga gde da pojede domaći doručak, pa do toga kako da reši pitanja sa policijom. Tokom kovida, kada je sve bilo zatvoreno, obratio mi se jedan čovek iz Mađarske. Ispostavilo se da se ovde viđao sa svojom devojkom iz susednog grada. Dolazili su kod nas svakog drugog vikenda, ložili smo im kamin. Za Božić su objavili da se venčavaju. A kasnije su nam javili da im se rodilo dete, koje je najverovatnije začeto upravo u ovoj kući. Zbog takvih priča sve ovo i postoji.“

Na moje pitanje kako u njoj koegzistiraju ljubav prema putovanjima (Elizabet je strastvena ljubiteljka planina i planinarenja) i život u tihom selu, ona odgovara filozofski:

„Čoveku su potrebni aktivnost i hrabrost, ali u isto vreme mora biti gostoljubiv. Da zrači onim dobrim što je sakupio u sebi i da to prenosi drugima. Verujem u Boga, ali za mene Bog nisu crkveni zidovi. Možeš ići u crkvu, a onda izaći i činiti ljudima zlo. Bog gleda tvoja dela: da li si nekome pomogao, da li si bio dobar. To je ono najvažnije.“

Upravo ta dobrota, otvorenost i iskreno interesovanje za svakog gosta čine Mali Iđoš idealnim tlom za festival koji menja ljude.

Iz deponije u kulturnu Meku: Kako je nastajao Dombos Fest

Iako je danas Dombos Fest masovni događaj sa koncertima svetske muzike, zonama sa hranom i svetlosnim šou-programima, njegovi počeci izgledali su potpuno drugačije. Mesto gde danas odzvanjaju džez i folk, a na strme lesne litice projektuje se zadivljujući 3D meping (mapping), bukvalno je izraslo iz smeća.

Ede Sinkovics, umetnik i doktor slobodnih umetnosti koji pomaže u organizaciji festivala, priča mi neverovatnu istoriju ove lokacije:

„Ranije je na ovom mestu bila ciglana. A kada se zatvorila, ovde su počeli da dovoze otpad, pa je nastala ogromna gradska deponija. I onda je grupa entuzijasta iz Malog Iđoša odlučila da u okviru aktivizma potpuno očisti ovo mesto. Odneli su tone smeća, ali su namerno ostavili jedan mali delić deponije i prekrili ga. To je kao spomenik. Znaš, kao Njujork ili Tokio, koji su takođe u nekom smislu izgrađeni na smeću. I na tom očišćenom mestu su stvorili festival.“

Mate se priseća da je početkom dvehiljaditih to bio pre zatvoreni umetnički kamp. Organizatori su postavljali šatore direktno na fudbalskom terenu. Glavni cilj bio je da se okupe pisci, filozofi i novinari iz regiona. Ali vremenom se festival otvorio za sve, ujedinjujući poeziju, slikarstvo i muziku.

Pronalazim Lasla Horvata — glavnog organizatora i ideologa Dombos Festa, čoveka koji je stajao na samim izvorima pre 26 godina. On i danas lično kontroliše procese i razgovara sa gostima. Pitam ga šta ga je pokretalo tada, pre četvrt veka, kada je odlučio da pokrene avangardni festival u dubokoj provinciji.

„Oduvek smo želeli da naš svet postane malo urbanizovaniji“, objašnjava Laslo. „I pronašli smo ovaj savršeni ćorsokak — bivšu gradsku deponiju. Zahvaljujući ogromnom trudu, uspeli smo da ovde stvorimo pravu promenadu, prostor koji podstiče bavljenje umetnošću. Ponekad treba uzeti i urbanizovati takve lokacije, tim pre što je ova lesna stena neverovatno lepa.“

Na pitanje kako se razumevanje uspeha promenilo tokom 26 godina, Laslo odgovara sa osmehom:

„U suštini, nije se promenilo ništa. Da, sada ljudi gledaju koncerte kroz ekrane mobilnih telefona, tehnologija je napredovala. Ali suština je ista. Izgradili smo kompleksan festival umetnosti: sa etno muzikom, džezom, izložbama. Ovde su nastupali muzičari iz Japan, sa Kube, iz Irana. Ali znate šta je najvažnije? Ljudi ne dolaze ovde toliko zbog konkretnih koncerata, koliko zbog same atmosfere. Uspeh je kada ovde vidite ogroman broj dece i istovremeno starije ljude. Generacije se susreću na jednom mestu. Lokalno stanovništvo žudi za opuštanjem, društvenim događajima i umetnošću. Ali tokom ovih godina naučili smo jedno strogo pravilo: obične ljude ne smete šokirati umetnošću. Ako ih uplašite previše složenom avangardom, oni će se zatvoriti i ispasti iz kulturnog konteksta na dugi niz godina. Zato kulturu dodajemo kap po kap, stvarajući raspoloženje.“

Filozofija smeća: Vavilon, apsajkling i autoportret civilizacije

Tema smeća na festivalu ne završava se istorijom očišćene deponije. Ona se nastavlja u savremenoj umetnosti koju ovde donose autori.

Ede Sinkovics je neverovatno živopisan lik. Njegovim venama teče češka, srpska, ruska, ukrajinska i mađarska krv. Doktor je slobodnih umetnosti (PhD, završio fakultet u Budimpešti), radi u laboratoriji za razvoj kompozitnih materijala od konoplje i sarađuje sa TerraCycle — najvećom svetskom kompanijom za reciklažu i preradu otpada (apsajkling / upcycling).

Ede Sinkovics je na festival doneo svoje radove stvorene isključivo od recikliranih materijala: okeanske plastike, ostataka metala iz laserske proizvodnje. Njegov koncept se vrti oko ideje Vavilona.

„Mi sada živimo u vremenu Vavilona“, razmišlja Edo. „Stigli smo do poslednjeg minuta naše civilizacije: zagađenje, neekološki način života, okeani smeća. Pokušavam da razumem: da li smo sada u fazi stvaranja ili je ovo već trenutak urušavanja? Ja više ne idem u prodavnicu po akrilne boje. Zašto stvarati još jedan komad smeća, još jednog 'Rubensa u redu za deponiju'? Pronalazim estetiku u otpadu jer ga je stvorio čovek.“

Ede Sinkovics mi pokazuje rimejk čuvene Botičelijeve slike, napravljen od okeanske plastike, koji je ironično nazvao „Venerina prljavština“ (The Dirt of Venus).

„Volimo da gurnemo smeće pod tepih. Stidimo ga se. Kupujemo omiljene stvari u prelepim pakovanjima na kojima su radili dizajneri i inženjeri, trošeći ogromnu energiju, a onda tu 'kožu' jednostavno bacimo u smeće. Nismo se pomirili sa svojim smećem. Ali ako počnete da proučavate svoje smeće, saznaćete mnogo o sebi. Moji radovi su autoportret našeg društva. Smeća je postalo previše da bismo nastavili da izbegavamo kontakt sa njim.“

Gvožđe, lutke i sloboda: Umetnost na egzistencijalnom minimumu

Dok Ede Sinkovics konceptualizuje globalno smeće, 72-godišnji vajar Mile iz sela Bajša daje novi život odbačenom metalu.

Mile je klasičan umetnik-samotnjak koji se umetnošću bavi već 55 godina. Na festivalu je izložio svoje skulpture: neobične lampe, figure sastavljene od zarđalog starog gvožđa, starih buradi i delova plastičnih lutaka iz izloga. Svi njegovi radovi posvećeni su ženama.

„Žene su najvažnije stvorenje koje postoji, važnije od muškaraca“, jednostavno objašnjava svoj izbor Mile. „Zato su one glavna tema celog mog života.“

Njegova umetnost je čist čin slobode, nepovezan sa komercijalnim uspehom. Gledajući kako ljudi, žureći po pivo i langoš, ravnodušno prolaze pored njegovih složenih metalnih instalacija, pitam ga da li se u Srbiji može preživeti baveći se eksperimentalnom umetnošću.

„Veoma teško“, priznaje Mile. „Umetnika je mnogo, a ljudi koji mogu da kupe umetnost je malo, s obzirom na opšte siromaštvo. Ljudima je važnije da kupe hleb, plate struju i vodu, odgaje decu. Moj život je uvek bio na egzistencijalnom minimumu. Jedva pokrivam svoje troškove, ponekad moram da prodam radove u bescenje samo da bih preživeo sledeći mesec. Ali to je moj izbor. Još u školi sam podvukao crtu i rekao sebi: baviću se ovim celog života. Moj život se bliži kraju, ali proživeo sam ga onako kako sam smatrao da treba. Osećam se apsolutno slobodnim.“

Razgovaramo o materijalima. Metal se obično smatra hladnim, beživotnim. Ali Mile se sa tim kategorički ne slaže:

„Metal se smatra hladnim samo dok ga ne staviš u pravi kontekst. Ako u njega ugradiš ideju, ako ga spojiš sa formom, on prestaje da bude hladan. Oživljava. U mladosti sam imao izložbe u Amsterdamu, nagrade u Italiji. Ali to mi nije donelo ništa u klasičnom smislu 'uspeha'. Ne smatram sebe uspešnim. Ali sam zadovoljan. Juče je, posle duge pauze, jedna žena prišla i kupila moju lampu. I bio sam joj iskreno zahvalan. Ako bi neko pokušao da mi zabrani da stvaram... pa, morali bi da mi odseku ruke. Drugačije me ne mogu zaustaviti.“

Makaze kao instrument spoznaje: Apsolutna sloboda bez discipline

Umetnost na Dombos Festu ne ograničava se samo na opori metal i filozofsko promišljanje o ekologiji. Kao kontrast muškoj, teškoj energiji Miletovih skulptura, ističe se stvaralaštvo Monika Sigeti — umetnice koja radi u žanru multimedijalnog kolaža.

Monika je odrasla u eri kada deca nisu imala izobilje igračaka, pa su stvarala svoje svetove od onoga što im se našlo pri ruci. Za nju su takav alat postale makaze.

„Sve je počelo sa makazama, još u detinjstvu“, smeje se umetnica, pričajući o svom putu. „Jednostavno sam obožavala da sečem sve što mi padne pod ruku: od maminih zavesa do starih časopisa. Imale smo manje novca, manje igračaka, pa smo sestra i ja same izrezivale sebi čitav svet od papira. Taj proces se odvijao podsvesno, ali je definisao moju tehniku.“

U njenim radovima mešaju se elementi koji deluju nespojivo: antičke maske, gotičke madone, instagram filteri, gumene rukavice i portreti domaćica. Jedan od njenih najupečatljivijih projekata je autoportret spojen sa licem čuvene „krvave grofice“ Elizabete Batori.

Njena umetnost je neprekidno istraživanje ženskog identiteta.

„Bavim se temom žene jer mi muškarci nisu toliko jasni kao žene i ja sama“, objašnjava Monika. „Umetnost za mene nije potraga za jednim konkretnim odgovorom. Naprotiv, uživam u tome što mi nije dato da znam sve. Dok god nešto ostaje nejasno, život je zabavan. Kada bismo znali sve — na primer, šta se dešava nakon smrti — to bi bilo previše strašno.“

U savremenom svetu, gde se od umetnika često zahteva konceptualna strogost, Monika bira drugačiji put. Na moje pitanje čega u njenoj umetnosti ima više — apsolutne slobode ili stroge discipline, ona odgovara bez razmišljanja:

„Apsolutne slobode. Umetnost ne treba da bude previše disciplinovana. I sâmi sebe već previše gušimo. Previše discipline je štetno. Život je prekratak za to.“

Bog, intelekt i zvona Malog Iđoša: Gde tražiti istinu?

Izlazeći sa bučnog festivalskog prostora, gde bruji muzika i prelivaju se instalacije, odlučujem da uđem u katoličku crkvu Svete Ane, sagrađenu ovde devedesetih godina 18. veka. Hram koji su nekada podigli doseljenici na pustoj zemlji, danas se uzdiže iznad tihih ulica Malog Iđoša.

Ovde upoznajem Jožefa — čoveka neobične profesije. On radi kao zvonar u ovoj crkvi već 15 godina, a takođe već 25 godina predaje katihizis (veronauku) deci u školi.

Unutra je sveže i tiho. Jožef mi pokazuje stare ikone i oltar koji je nedavno obnovljen. Ovdašnje zvono teži čitavu tonu i sada se pokreće pritiskom na dugme kako se ne bi pokidali konopci.

Pitam Jožefa kako on, kao školski učitelj, objašnjava maloj deci ko je Bog i kako se nositi sa činjenicom da na svetu postoji toliko različitih crkava od kojih svaka tvrdi da baš ona zna Istinu.

„Bog je onaj ko je stvorio svet i želi mu najbolje“, kaže Jožef. „Ljudi ponekad skrenu na pogrešan put, ali Bog nije kriv za to. A što se tiče različitih crkava... U Vojvodini živi mnogo nacija: Srbi, Crnogorci, Rusini, Mađari. Imamo katolike, pravoslavce, reformatore, ranije je bilo i mnogo Jevreja. I naučili smo ono najvažnije — da živimo zajedno i poštujemo tu različitost. Među svima nama mora da vlada bratstvo. To je najvažnije.“

Reči zvonara se na čudesan način poklapaju sa razmišljanjima Elizabet iz pansiona. Istina nije u zidovima, istina je u odnosima među ljudima.

„U Jevanđelju je rečeno da ne možeš voleti Boga ako ne voliš čoveka“, nastavlja Jožef. „Ovde, na zemlji, treba činiti tako da sve bude pozitivno. Ponekad u crkvu dođe čovek koji uopšte ne veruje u Boga, ali čini dobra dela. Ima ljudi koji kažu: 'Ja sam ateista', ali su u svojoj suštini veoma dobri. Znači da idemo istim putem.“

Naš razgovor se dotiče prirode ljudskog uma. Ako je vera poverenje u Boga, zašto je onda čoveku dat tako složen, buntovan intelekt koji rađa toliko sumnji, briga i problema? Zašto sve komplikujemo, poput umetnika Eda sa njegovim konceptom Vavilona od smeća?

„Intelekt je najveći dar“, osmehuje se zvonar. „Bog ga je dao samo čoveku. Upravo zahvaljujući intelektu mi ličimo na Boga — i mi možemo da stvaramo. Bog je stvorio svet, ali je čoveku ostavio obavezu da ga čuva i dalje izgrađuje. Bog, naime, nije stvorio struju ili sijalicu — to je uradio čovek, ali uz Božju pomoć. Um nam je neophodan, ali on uvek mora biti u harmoniji sa srcem.“

Epilog. Umetnost kao isceljenje tišine

Dombos Fest je više od običnog muzičkog festivala u provinciji. To je metafora o tome kako je umetnost sposobna da transformiše stvarnost.

• Ovde, na mestu bivše gradske deponije, odzvanja kvalitetan džez i svetska muzika.
• Ovde umetnici od ostataka metala i stare plastike stvaraju autoportret civilizacije.
• Ovde ljudi bez komercijalnog uspeha nastavljaju da stvaraju na egzistencijalnom minimumu, jednostavno zato što ne mogu drugačije.
• A na nekoliko metara od svega toga, pod starim crkvenim svodovima, zvonar razmišlja o tome da su ljudski intelekt i sposobnost stvaranja naša glavna spona sa Tvorcem.

Mali Iđoš može delovati kao napušteno selo u kome je vreme stalo. Ali dokle god ovde dolaze ljudi spremni da podele sarmu, filozofiraju uz vatru i u smeću traže iskru lepote, ovo mesto će ostati jedna od najživljih tačaka na kulturnoj mapi Srbije.