Druga strana Sente: Zašto ljudi odlaze i zašto se vraćaju?

Da biste razumeli srpski grad, morate se probuditi veoma rano. Šetajući Sentom od 7 do 11 sati ujutru, konačno sam shvatio zašto mi je ranije bilo toliko teško da upoznam balkanske gradove. Razlog je banalan — vrućina. Zaslepljujuća svetlost u podne briše detalje. Ali u jutarnjoj hladovini, Senta otkriva svoje pravo, pomalo melanholično lice.

Telegram-kanal „Talentovana Srbija” (Talented Serbians) sa linkovima ka svim objavama:
t.me/talented_serbians

Jutarnja melanholija i iščezla harmonija

Arhitektura je ovde veličanstvena. Obilje štukature i detalja na fasadama jasno govori da su ovim gradom nekada živeli ljudi sa mnogo novca. Senta deluje prostrano, kao da je veliki istorijski centar kroz čije bi ulice trebalo da prolaze konjske zaprege ili automobili. Ali stvarnost se kosi sa arhitekturom: ulice su puste, tek ponekad prođe biciklista, a mnoge velelepne zgrade deluju oronulo.

Čak i ako pokušate da se zagledate u lepotu, nije lako: fasade su sakrivene iza naraslih kestenova. Nekada davno, neko ih je posadio na pravilnom odstojanju, pokušavajući da stvori harmoniju, ali danas priroda i arhitektura kao da jedna drugoj preprečuju put. Često se uhvatite u mislima da na ulicama jednospratne Sente često nema šta da se gleda — bašte su skrivene unutar dvorišta, a kuće formiraju gust, zatvoren zid.

Mađarski pasoši i ekonomski san

Zašto grad deluje tako napušteno? Odgovor sam pronašao na periferiji grada, pored vatre, gde se spremao tradicionalni gulaš.

„Minimum tri sata na laganoj vatri”, objašnjava mi lokalni stanovnik Robert. Na mađarskom jeziku ovaj proces sporog krčkanja naziva se „dinsztelni”.

Stanovništvo Sente čine oko 70% etnički Mađari. Pre 10-15 godina, zahvaljujući politici Budimpešte, lokalni stanovnici dobili su mađarske pasoše. To je otvorilo ogromne mogućnosti: mladi odlaze na studije u Segedin (koji je veoma blizu), a odrasli odlaze na rad u EU.

Masovni odliv stanovništva srušio je cene nekretnina, a Senta, koja se nalazi daleko od glavnih magistrala, utonula je u ekonomski san.

Gulaš, prirodna poljoprivreda i povratak kući

Ali sada se pojavio suprotan trend. Upoznajem Žolta (Zsolt) — on je dugo radio u Nemačkoj, ali se na kraju vratio u domovinu. Sada je kupio plac nedaleko od grada i bavi se prirodnom poljoprivredom.

Žolt živi u samoj Senti, ali svakog dana — i ujutru i uveče — dolazi ovde, u bašte, da brine o svojim svinjama, ovcama i kokoškama.

„Za njega to nije samo hobi, to životu daje smisao i jasnu strukturu”, prevodi mi njegov prijatelj Robert. „Žoltova ideja je da svojoj porodici obezbedi potpuno ekološki čistu hranu. Uzgajaju povrće, ne koriste nikakve pesticide ni hemikalije. Cilj je jednostavan — imati zdravu hranu na stolu. I videći to, drugi ljudi takođe počinju da kupuju ovde jeftine placeve kako bi živeli bliže zemlji.”

Sam Robert je tog dana glavni kraj vatre. Priprema marhalábszár pörkölt — tradicionalni mađarski gulaš od goveđe potkolenice.

„Mora se krčkati na laganoj vatri najmanje tri sata”, objašnjava on kulinarske tajne.

Vezu sa zemljom Robert ima u krvi: nedaleko odavde, u šumi, živi njegov otac — pravi pastir koji ima stado od 300 ovaca. Pri tom, sam Robert je savremeni stručnjak. Radi kao poslovni razvojni menadžer za jednu švedsku kompaniju. Svakog ponedeljka putuje u kancelariju u Budimpeštu, a ostalim danima radi na daljinu iz Sente. On, kao i mnogi ovde, ima svoju veliku misiju.

„Moj cilj je da dovedem investicije, otvorim kompaniju i stvorim nova radna mesta upravo za lokalno stanovništvo”, priznaje Robert. „Ne želim da odem odavde. Moja porodica ovde živi više od sto godina. Moja baka po majčinoj liniji je Srpkinja, tečno govorim srpski, iako se identifikujem kao Mađar. Ovde nemamo nikakvih problema ili tenzija između Srba i Mađara. Znamo svoje komšije, moja sestra je išla sa njima u školu, naša deca idu u isti vrtić. Te ljudske veze su ono za šta vredi ovde živeti.”

Pravo na spor život

Senta je grad neverovatnih kontrasta. Na prvi pogled — to je usnula periferija sa praznim kućama jedne velike epohe. Ali ako odšetate do bašta, do kotlića iz kojih se dimi gulaš, shvatate: ovde je ostao čvrst temelj od ljudi koji nigde ne žele da idu.

Ljudi koji cene „spor život”, znaju cenu svojih korena i veruju da grad ima budućnost.