Pamćenje tela, glina i nemušti jezik: kako je festival Homeland pretvorio srpsko selo u centar svetske avangarde

Ako tražite najneobičnije mesto na kulturnoj mapi Srbije, trebalo bi da se uputite na sam sever Vojvodine, do granice sa Mađarskom. Ovde, u selu Kelebija, među drvećem i tišinom, sakriven je nezavisni festival HOMELAND. Pravi eko-kulturni oaza, koji je stvorilo pozorišno udruženje Nyári Mozi Színházi Közösség.

Od 18. do 21. juna 2026. godine, ovde, u kućama ručno izgrađenim od slame i gline, okupili su se umetnici iz Francuske, Holandije, Španije i sa Balkana. Došao sam ovamo da razgovaram sa stvaraocima koji brišu granice između prirode, ljudskog tela i umetnosti. I prvi ko me je dočekao u ovom prostoru je legenda evropskog fizičkog teatra.

Deneš Debrei: kretanje zmije, zvezda u jabuci i povratak kući

Deneš Debrei (Dénes Döbrei) je mađarski glumac, plesač i koreograf rođen u Vojvodini. Četvrt veka je živeo u Francuskoj, radeći sa kultnim rediteljem Jožefom Nađom i japanskim majstorom buto plesa Minom Tanakom. Danas je Deneš domaćin ovog mesta. On predaje „pamćenje tela” i razmišlja o tome kako nam priroda diktira naše pokrete.

Njegov put u umetnosti nije počeo na sceni, već u mračnim uličicama rodnog sela.

„Moje prvo sećanje na pokret je kretanje zmije,” priča Deneš. „Kada su nam dolazili gosti, stalno sam se provlačio između stolica, među ljudima. Dolazio sam i odlazio kao zmija, a svi su govorili: 'Evo ga, opet puzi.' Možda je to bilo prvo što je zaista odredilo moju plastiku pokreta.”

Za Deneša telo nije instrument, već sunđer koji upija pejzaž.

„Odrastao sam na selu. Čak i godinama kasnije sećao sam se kako da se orijentišem u potpunom mraku: tačno sam znao gde je na putu razbijen asfalt, gde je pomerena cigla. Šuma je bila veoma važna. To kako se menjaju zvuci i svetlost u šumi – sve to utiče na raspoloženje, a raspoloženja direktno deluju na čovekove pokrete, na njegovo telo.
Veza između prirode i čoveka je ogromna. Pomislite na lunarni ciklus od 28 dana i na to kako on utiče na žene. Ili na to da se po hladnom vremenu ljudsko telo zatvara, dok po toplom postaje otvorenije. Kretanje zavisi od prirodnih pojava isto koliko i kretanje okeana.”

Njegova filozofija se zasniva na potrazi za unutrašnjom geometrijom koja nam je usađena od rođenja.

„Ako presečete jabuku popreko, unutra će biti petokraka zvezda. Biljke i cveće imaju svoju geometriju. Ljudsko telo takođe ima svoj sistem: provodimo u majčinoj utrobi 9 meseci – to je tri puta tri. Ako pogledate prst, on se sastoji od tri falange, ruka se takođe deli na tri dela. Što smo bliži prirodi, to je više ravnoteže u našem telu.”

Od trijumfa u Parizu do tišine Kelebije

U mladosti Deneš se našao u centru pozorišne boemije Jugoslavije, radeći u Subotici sa velikim rediteljem Ljubišom Ristićem. Zatim je došla Francuska.

„Uspeh u Francuskoj bio je zapanjujući, jer smo putovali po celom svetu. Bilo je kao droga – adrenalin je uvek bio na vrhuncu, hiljade ljudi su nam svuda aplaudirale, osećali smo se kao da smo na vrhu sveta.”

Ali posle 25 godina doneo je odluku da se vrati tamo gde je sve počelo. Transformacija od svetske zvezde do nezavisnog stvaraoca koji gradi svoje pozorište na selu nije prošla bez unutrašnje borbe.

„Morao sam da prihvatim činjenicu da više ne putujem po celom svetu. Da tog 'uspešnog' života više nema. U početku se to činilo kao kraj, posebno tokom kovida, kada mi je oduzet uobičajeni ritam. Telo je počelo da stari, da se umara. Čak sam razmišljao da sve napustim, proučavao sam fitoterapiju, šijacu, makrobiotiku. Ali svaki put kada sam bio u očajanju, pojavila bi se neka nepoznata sila koja bi me ponovo podigla na noge.”

Spas je doneo prenos iskustva. Zajedno sa suprugom, Deneš je u svojoj kući na Kelebiji stvorio jedinstven prostor za studente Akademije umetnosti iz Novog Sada.

„Danas se osećam kao srećan i uspešan čovek. Studenti dolaze ovde na celu nedelju, radimo od zore do sumraka. Ponekad neko dođe iz Meksika ili Japana samo da bi se zahvalio ili nastavio učenje. U savremenom svetu predstave se stvaraju previše brzo, dubina se gubi. Umetnici nemaju vremena za stvaranje velikih dela. Ali upravo ovde, gde sami stvaramo svoje uslove, to vreme se pojavljuje.”

Na kraju intervjua, Deneš formuliše glavnu misao zbog koje je festival Homeland i pokrenut.

„Šta želim da ostavim iza sebe? Sigurno ne video-snimke starih predstava – oni brzo stare i umiru. Naša umetnost je umetnost sadašnjeg trenutka. Važno je samo to da ta čista, iskrena energija, koju smo tada uspeli da prenesemo, nastavi da živi u današnjoj omladini.”

Heni Varga: kako izgraditi avangardno pozorište od slame, blata i drveća trešnje

Festival Homeland ne bi mogao da postoji u današnjem obliku bez Heni (Henrijete Varge) – Denešove supruge, glumice, plesačice i koautorke ovog prostora. Upravo na zemlji njenih roditelja, gde su nekada sami sadili trešnje, danas se okuplja internacionalna boemija.

Šetajući imanjem, Heni s ponosom pokazuje kuće i scenu koje su izgradili sopstvenim rukama.

„Kada smo se preselili ovde, kućice su bile potpuno sićušne”, priseća se ona. „Zamenili smo Denešovu kuću u Subotici za ovaj plac kako bismo živeli blizu mojih roditelja. I počeli smo da gradimo sve korak po korak. Ovi zidovi koje vidite – oni su potpuno organski. Gradili smo ih od slame, zemlje i blata. Ovde sve diše prirodom.”

Njihova zajednička priča sa Denešom je gotov scenario za film. Kada je imala nešto više od dvadeset godina, otišla je u Pariz, gde je Deneš (koji je stariji od nje 9 godina) već bio pozvan da radi sa poznatim koreografom Jožefom Nađom. Heni je upisala čuvenu međunarodnu školu pozorišta i pokreta Žaka Lekoka (Jacques Lecoq). A onda je u Jugoslaviji počeo rat.

„Imala sam 22 godine i odlučila sam: okej, jednostavno ću nastaviti da tražim svoj put tamo, u Francuskoj”, priča Heni. „A onda se desila slučajnost. Trupa Jožefa Nađa je pripremala improvizaciju za otvaranje izložbe, i ja sam došla da pogledam. I odjednom reditelj kaže: 'Slušajte, pa mi nemamo junakinju! Potrebna nam je devojka.' I pokazao je na mene. To je bila improvizacija na temu 'Vojceka', i sve je prošlo tako sjajno da sam postala deo njihove trupe na dugi niz godina.”

Uprkos sjajnoj karijeri u Evropi, par je doneo neočekivanu odluku da se vrati na Balkan. Razlog se pokazao kao neverovatno dirljiv i duboko ljudski.

„Naša ćerka je imala pet godina. I pomislila sam: kako bi bilo divno da krene u osnovnu školu na svom maternjem, mađarskom jeziku. Vratili smo se zbog nje, kako bi sačuvala svoje korene. Ali uopšte nisam bila svesna koliko se ovde sve promenilo. Jugoslavija se raspala na šest zemalja, ovde je izgrađen potpuno drugačiji sistem. Morali smo da počnemo sve ispočetka.”

Danas Heni i Deneš ne samo da su domaćini festivala, već dovode u svoje kuće od slame i studente konzervatorijuma, gde oboje predaju. „Nemoguće je naučiti umetnosti pokreta za sat i po nedeljno. Zato ih jednostavno sve okupimo i dovedemo ovde”, smeje se ona.

Ester Kasenda: afrički koreni, sećanje DNK i zašto se moderni ljudi plaše da plešu

Dok su Deneš i Heni čuvari duha ovog mesta, umetnici koji dolaze ovamo donose energiju globalnog sveta. Jedna od glavnih gošći festivala bila je Ester Kasenda – multidisciplinarna umetnica poreklom iz Konga, koja je odrasla u Holandiji i sada živi između Španije i Portugalije.

Ester je došla na Kelebiju da bi kreirala site-specific performans direktno na zemlji, radeći sa elementima vazduha, vode i peska. Po obrazovanju je plesno-pokretni terapeut, ali u jednom trenutku scena je prevagnula nad klinikom.

„Radila sam kao terapeut, pomagala ljudima da se iscele kroz pokret, ali jednog dana, dok sam živela u Maroku, performans me je bukvalno 'pozvao'. Shvatila sam da je moje mesto na sceni. Ipak, kada nastupam, gledaoci mi često prilaze i kažu: 'Znaš, dok sam to gledao, nešto se u meni promenilo.' Tako da je umetnost takođe oblik isceljenja.”

Razgovaramo o tome zašto su u savremenom zapadnom svetu ljudi toliko stegnuti. Zašto na koncertima i performansima radije stojimo ili sedimo posmatrajući druge, umesto da se i sami krećemo, kao što je to bio običaj u tradicionalnim kulturama.

„Zaboravili smo ko smo u svojoj suštini,” objašnjava Ester. „Moje nasleđe je iz Afrike, i za mene je ples upisan u DNK. Niko me nije učio da 'moram' da plešem. Pamćenje tela je toliko duboko da kada se krećem, oslobađam se napetosti, izlazim u slobodan prostor.
Na Zapadu sada imamo drugačije poslove, previše sedimo. Ljudi su zaboravili svoje telo. Da, oni idu u teretanu da bi trenirali, ali ples kao element izražavanja života je potpuno izgubljen. A upravo je razum naš glavni blokator. Mi razmišljamo: 'Jao, ja to ne mogu da uradim, kako ću izgledati?' Osloboditi razum je najteže, jer smo svi programirani svojim traumama.”

Ester priznaje da i njeno sopstveno telo pamti traume – kako iz prošlosti, tako, moguće, i od prethodnih generacija. Ponekad u svakodnevnom životu uhvati sebe kako se „zamrzne”, pada u stanje obamrlosti. Ali upravo ples joj pomaže da prihvati to stanje i da ga transformiše.

Kada pitam do kog uzrasta telo dozvoljava plesaču da ostane na sceni, Ester se osmehuje:

„Mom koreografu, s kojim radim u jednoj velikoj produkciji, je 70 godina, i on i dalje pleše. Pionirki afričke savremene umetnosti, mojoj mentorki, takođe je preko 70. Zašto mi sami sebi postavljamo te granice? Ako prestaneš da se krećeš – prestaješ da živiš. Za ples ne postoji starosna granica.”

Rikardo (Antez): muzički nomad, zvuk od 1 Hz i filozofija nezavisnosti

U večernjim satima, festival Homeland uranja u akustične eksperimente. Jedan od hedlajnera bio je Rikardo, koji nastupa pod pseudonimom Antez. Ovaj francuski muzičar iz Grenobla poslednjih 17 godina putuje po svetu sa potpuno jedinstvenim instrumentom – ogromnim horizontalnim perkusivnim bubnjem, iz kojeg izvlači neprekidne, hipnotičke zvuke pomoću posebne tehnike kružnog trenja.

Rikardo je pravi muzički nomad. Može provesti na putu i po pola godine, putujući iz Rumunije u Mađarsku, iz Srbije u Makedoniju. Pitam ga da li mu je teško da živi u stanju konstantne nestabilnosti.

„Mladi muzičari me često pitaju: 'Kako to uspevaš?' I uvek im odgovaram: najteže nije baviti se eksperimentalnim zvukom, najteže je nastaviti to da radiš iz godine u godinu. Poznajem mnoge umetnike koji su radili sjajne stvari, ali su na kraju odustali jer je previše teško.
U Francuskoj nikada nisam dobio ni centa za svoj rad. Tamo je sve zatvoreno: ili si deo 'porodice' i sistema, ili nisi. A kada odeš u inostranstvo, ljudi vide da si stranac i odmah se zainteresuju za ono što radiš. Biti nomad je najbolji način da ostaneš slobodan. Ako ti se ovde ne sviđa, jednostavno ideš dalje.”

Njegova muzika je lišena klasičnog ritma u uobičajenom smislu, ali za Rikarda granica između ritma i brujanja ne postoji.

„Kada analiziraš zvuk, spuštaš se od makro ka mikro nivou i uzmeš frekvenciju od 1 Herca – to je jedan ciklus, jedna vibracija. Tehnički to je već perkusija. Za mene nema razlike između neprekidnog zvuka i ritma. To je kao životni put: potpuno je nebitno odakle si došao, kojim si putem išao i kroz koje si prepreke morao proći. Važno je samo gde si na kraju stigao i šta si uradio.”

Umbra (Marija Balubdžić): nemušti jezik elektronike i umetnost kao spas

Muzički program zatvorila je srpska umetnica Marija Balubdžić, poznata pod pseudonimom Umbra. Njen set je hipnotički spoj glasa, sintisajzera, poezije i sirovog nojza, stvoren bez upotrebe računara, isključivo na analognoj opremi („meta-orgulje 21. veka”, kako se i sama Marija šali).

U svojim kompozicijama koristi srpske bajkovite motive, a posebno koncept „nemuštog jezika” – jezika koji razumeju životinje, ali ne i ljudi.

„Ako duboke, neverbalne stvari ostanu zaključane negde u mraku, ako ne nađu vezu i komunikaciju, one će vas prosto povući na dno,” objašnjava Marija. „Za nekoga je spas ples, za nekoga slikarstvo. Za mene je muzika prostor u kojem te mračne materije dobijaju pravo na život, izlaze na svetlost. Moj glas na sceni se grana: koristim visoke frekvencije, niske, slatke, grube. To stvara iluziju da je pred vama istovremeno nekoliko različitih pevača.”

Pritom, Marija se oštro distancira od danas popularne tendencije da se muzici pridaje jeftini misticizam.

„Mnogi u mojoj generaciji vole da govore: 'Ja uvodim slušaoce u trans, ja sam šaman, ja sam veštica.' To se prosto danas dobro prodaje. Ja to ne volim. Ja samo sviram na sintisajzerima i radim sa glasom. Kakav će efekat to imati na vas – to je vaša lična stvar. Nikada neću tvrditi da se bavim 'isceljenjem' publike.”

Marija piše muziku za evropska pozorišta (njene opere su postavljane u Briselu i Gracu) i podučava odrasle pevanju, ali naglašava da je bavljenje umetnošću za nju pitanje fizičkog opstanka.

„Za mene umetnost nije izbor. Imala sam trenutke u životu – sa 12 godina, sa 20, sa 30 – kada sam shvatila da ću, ako se ne budem ovim bavila, iznutra biti potpuno mrtva. To nije samo depresija u kojoj možeš da se krčkaš godinama, to je potpuno uništenje. Predajem i vidim kako mi dolaze odrasli ljudi. U detinjstvu su im u školi rekli da ne pogađaju note, slomili su im duh. Oni nose tu ranu decenijama, a onda dođu kod mene i kažu: 'Ja jednostavno moram da pevam.' Ne zbog koncerata. Već jednostavno zato što drugačije više ne mogu.”

Umesto epiloga

Kada noću, pod svodom zvezdanog neba Kelebije, utihnu zvuci industrijske perkusije i eksperimentalnog vokala, postaje jasno zašto se ovaj festival zove Homeland (Domovina).

„Dom” ovde nije tačka na mapi Srbije. To je prostor unutar sopstvenog tela. To su zidovi od slame, oblikovani sopstvenim rukama. To je sposobnost da se ne slomiš pred sistemom, da odeš na kraj sveta kako bi sačuvao slobodu, ili da se vratiš korenima kako bi spasao svoj duh.

U svetu gde se sve stvara radi trenutne potrošnje, sela poput Kelebije i ljudi poput Deneša, Heni i njihovih gostiju, dokazuju jednostavnu istinu: prava umetnost je i dalje sposobna da isceljuje, ako se ne plašiš da je pustiš napolje.