Umetnost posle kiše: kako je Novi Pazar postao raskrsnica za austrijskog profesora, rusku emigrantkinju i balkansku omladinu

Jubilarno 15. izdanje Mikser festivala 2026. godine napravilo je radikalan korak — preselilo se iz beogradske prestonice u multikulturalni Novi Pazar. Pod sloganom „Novi Svijet“, ovaj gradić na jugu Srbije na tri dana se pretvorio u gigantsku kulturnu laboratoriju.

Zašto putovati tri-četiri sata iz prestonice u grad od sto hiljada stanovnika? Da biste videli kako funkcioniše stvarna kulturna decentralizacija. Novi Pazar je mesto sa jedinstvenim istorijskim kodom (regija Sandžak), gde se vekovima prepliću islam i pravoslavlje, Istok i Zapad. Tokom festivala, njegove ulice, parkovi i obale reke Raške ispunili su se muzikom bendova kao što su Partibrejkers i Letu Štuke, dizajn-marketima i savremenom umetnošću.

Ali mene, kao autora koji istražuje razmišljanje stvaralaca, nije zanimao toliko lajnap koliko ljudi. Proveo sam na festivalu dva kišna dana, postavljajući umetnicima jednostavna ljudska pitanja. Odgovori koje sam dobio od tri potpuno različite osobe složili su se u neverovatno celovitu sliku o tome kako tražimo slobodu u eri cenzure, anksioznosti i informativne buke.

Lokalni kod. „Limitacije nestaju“

Šetajući parkom kroz festivalsku gužvu, nailazim na likovnu koloniju: lokalni srednjoškolci slikaju na otvorenom. Njihov rad posmatra Lejla Gorčević — profesorka i umetnica sa master diplomom. Odrasla je u Novom Pazaru, u porodici slikarke i fotografa, i poznaje kulturni pejzaž grada do srži.

Za mali grad, selidba događaja razmera Miksera nije samo proslava, već društveni pomak. Pitam Lejlu postoji li razlika između stvaranja u Beogradu i ovde, daleko od prestonice. Da li lokalni umetnici moraju da se prilagođavaju konzervativnom društvu?

„Novi Pazar je oduvek imao svoje limitacije što se tiče kreativne slobode. Ali čini mi se da, kako vreme prolazi, sve većem broju ljudi postaje... u suštini, svejedno za te okvire. Mi sad već počinjemo da se izražavamo kao i svi ostali umetnici. Rekla bih da će te limitacije vremenom potpuno nestati.“

Razgovaramo o tome zašto uopšte usmeriti dete ka umetnosti u svetu gde postoje sport, IT i pragmatičnije profesije. Koleginica Lejle uz osmeh primećuje da bi sama radije izabrala sport, ali Lejla je nepokolebljiva:

„Umetnost razvija kritičko mišljenje. Pomaže u pronalaženju nestandardnih rešenja u svim sferama života. Sport je odličan, ali upravo umetnost daje čoveku širinu vidika.“

Ova širina vidika je ono što Novi Pazar sada aktivno projektuje ka spolja. Ali šta se dešava kada u ovaj „Novi Svijet“ koji se tek formira dođu ljudi iz svetova koji su porušeni?

Štampana tišina i veličina tvoje cenzure

Na izložbi Art Zone, u okviru projekta Black Box (tema ove godine: „Sve što nismo rekli“), srećem Marinu. Ona je video-umetnica iz malog ruskog grada Pokrova. Poslednje godine Marina živi u emigraciji — Jermenija, Srbija, pokušaji odlaska u Nemačku. U Novom Pazaru predstavlja projekat koji je postao, verovatno, najironičnije promišljanje savremene ruske cenzure.

U osnovi njenog rada je knjiga Pjera Paola Pazolinija, izdata u Rusiji 2024. godine, nakon usvajanja zakona o zabrani LGBT propagande. Izdavač nije našao ništa bolje nego da jednostavno prekrije „sumnjiva“ mesta gustim crnim pravougaonicima.

U okviru performansa, Marina izrezuje ove crne cenzorske trake iz knjige i slaže ih u jednu dugu liniju. Projekat se ironično zove „Kolika je veličina tvog... [cenzura]“. Ali iza te razigranosti krije se duboki umor osobe koja je izgubila dom. Marina otvoreno deli ono o čemu mnogi umetnici ćute: o onemelosti, sagorevanju i teškim paničnim napadima koji su je pratili nakon selidbe.

„Bio je trenutak kada sam shvatila da ne želim da se bavim antiratnom umetnošću u emigraciji. To nema smisla. Kada je rat počeo, želela sam da uradim nešto važno. Radili smo protestne performanse u Sankt Peterburgu, hapsio nas je FSB. A onda, u emigraciji, počeo je težak anksiozni poremećaj. Po šest paničnih napada dnevno. Ne možeš da montiraš film koji si snimao tri godine, jer ti je fizički strašno, čini ti se da umreš.“

Marina je došla u Novi Pazar i prvog dana doživela panični napad usred ulice. Ali nastavlja da izrezuje svoje crne pruge. Jer za nju je ovaj meditativni performans način da ne poludi. „Samo sam želela da se poigram sa optikom. Trudim se da umetnost ne shvatam preozbiljno, kako se ne bih izgubila u patosu“, kaže ona. U toj rečenici je ogromna žudnja za životom.

Umetnost kao lična soba slobode

Uveče počinje kiša. Skrivajući se pod nadstrešnicom, razgovaram sa Holgerom Langom (Holger Lang), multimedijalnim umetnikom i profesorom medijske umetnosti iz Beča. Za festival je kreirao audio-vizuelni pop-up projekat „Democracy is Fun“ — polusatnu video projekciju koja se emituje na zidu zgrade.

Holger je spojio radove učesnika izložbe Black Box sa kadrovima koje je sam snimio šetajući Novim Pazarom.

„Hodao sam ovim gradom, snimao plafone, ulice, pijacu. Trebalo mi je da spojim apstraktne radove umetnika sa ritmom ovog konkretnog mesta.“

Holger predaje više od 25 godina. Prošao je kroz prelaz sa analognih medija na digitalne, a sada i na veštačku inteligenciju. Pitam ga o glavnom problemu savremene kreativnosti.

„Prednost novih medija je u tome što demokratizuju umetnost. Danas ljudi mogu da stvaraju direktno na telefonu. Ali naličje toga je prezasitićenost i odvlačenje pažnje. Ljudi gube sposobnost koncentracije. Postaje sve teže razlikovati ono što je zaista vredno od obične slučajne vizuelne buke.“

Razgovor pod kišom neminovno prelazi na filozofske teme. Zašto čovek uopšte oseća potrebu da stvara? I postoji li veza između usamljenosti i kreativnosti?

„Usamljenost i kreativnost nisu nužno povezani, ali da bi razvio sopstvenu viziju, potreban ti je prostor unutar sopstvene glave. Umetnost je prostor tvoje slobode. U tom polju možeš reći: ’Odluke donosim sam. Nije mi važno šta društvo očekuje od mene, ja ću to uraditi ovako’. Umetnost je dragocena za društvo upravo zato što pokazuje drugim ljudima: uzmite svoju slobodu, budite svoji. Da, svet će se opirati. Ali umetnost je alat koji nas tera da pokušamo.“

Epilog: Novi svet od crnih pruga i svetlih piksela

Turbulentan, bučan, kišan i živ, Novi Pazar je tokom ova tri dana zaista postao „Novi Svijet“. U tom svetu lokalna tinejdžerka slika u parku kako bi naučila da razmišlja van šablona. U tom svetu ruska izbeglica, boreći se sa paničnim napadima, pretvara cenzuru svoje zemlje u meditativnu igru. U tom svetu profesor iz Beča projektuje njihove strahove i nade na zid stare balkanske zgrade.

Možda su otpor sveta i naše unutrašnje krize — kao vreme. Kao ova kiša u Novom Pazaru. Ona prosto pada. Ali to da li ćemo naći zaklon da u njemu stvorimo svoju projekciju, zavisi samo od nas.