Резерват
Сєры офис Сбербанка шумєл како наполњена пчелами уља. Ја јесм сєдєл, гледечи на чрвены надпис "Пројект је одклоњены". Год работы, безсонне ночи, горы кавы — всечто је изшло в ничто. "Прємного ризиковано", сказали сут они. Ха! Можно је помыслити, же оставјенје банка без обраны од измамитељев не је ризик.
Моја рука потегнула се к телефону — позвонити Полинє, разказати јеј... Стоп. "Нам је потрєбна пауза, Антоне," ехом одзвало се в мојеј главє. Прошел је мєсец, а ја јешче не јесм могл привыкнути се.
"Хеј, како ты се имаш?" Глас суработника изведл мене из отупєлости.
"Добро," промрмјал јесм ја, затварјајучи лаптоп.
"Послушај, мы сбирајемо се вечером..."
"Не днес," ја јесм одсєкл јего. "Имам дєла."
Имам дєла. Каке дєла може имати чловєк, пројект кторого недавно был погребены? Једино собрати вєчи и ујдти в заход солнца. То је именно то, что ја јесм створил.
Ја јесм шел до дома пєше, машинално прєставјајучи ногы. Москва шумєла около мене, но ја не јесм видєл ни људиј, ни авта. Ја јесм автоматично повратил се до мојеј омиљеној каварње, але застановил се јесм прєд входом — замного возпомнєниј было свезано с тым столиком на крају.
Ја јесм потресл главоју и пошел проч. В дому отворил лаптоп, без никакој мысљи гледечи новины. Јешче једно одкрытје в квантовом изчисљенју, неуросєт, ктора је способна писати симфоније... Мој возглед застановил се на фотографији лєса. Тајга.
На стєнє висєл стары снимок: ја, јешче хлапчик, с мојим отцем в безкрајных лєсах под Иркутском. На момент комната заполнила се ароматом хвоје и огња.
"А јестли...?" Блєскнула безумна мысљ. Одправити се. Ујехати тамо, кде нема ни корпоративных интриг, ни безконечној гонкы технологиј, ни душечеј самотности в громадє људиј. Что мене тут држи? Ја јесм отворил нову страницу и почел гледати информацију о животу в лєсу. Глупо? Можливо. Но тутчас оно изгледаје како јединствена метода да бых ја не утратил разума.
Можливо ја наконец буду скончити свој сборник хокку? Или почну писати хумористичне стихы? "В тајгу уходи програмист, да бы он стал как чисты лист." Привидно, настало је врєме за поезију и пригоды.
Нашел јесм мєсто 90 км од Иркутска, далеко од људных мєст. Дика природа, не доткнута цивилизацијеју. Именно то, что ја јесм хтєл.
Послєдње дње за мене изгледали како једин безконечны квест сбирања амуниције. Туристичны шатор, сєкыра, запасы/резервы продуктов, мыло, бытове прєдметы, сємена, картофља за садженје… Спис изгледал како бы он был безконечны. На дну ранца — изношены "Водитељ по тајгє" од Истомина, поврх њего — книгы о саду и приручник стољара. Изгледаје, же ја потрєбују стати мајстром на всако ремесло.
Најел јесм мєстных мужев, утратили јесмо выше неж једну седмицу за теганје запасов на 20 км в глубину лєса. Једва не умрли јесмо когда тегали прєносну печ — але из чего сдєлаш дымник в лєсу? Не хтєло се бы топити с дымом в хатє, како прєдки. Леха, најмлады помочник, цєлы час разпытывал о Москвє. Очи горет ентузиазмом, хче увезти се в главны град. А вси други једино хихотајут над нами двома.
Взел јесм спутниковы телефон — мама буде тревожити се. Хоти мы и тутчас рєдко видимо се, ја прилєтал јесм једино на Новы год. Заутра починаје се нова глава мојего житја. Зајмливо, како брзо ја буду приучити се ко лєсному покоју замєсто градского шума? И колико врємена пројде прєд тым часом, когда почну бесєдовати с дрєвами?
Моје пригоды в тајгє сут почели се. Прву ноч јесм проведл в туристичном шатору. Комари мене сједајут живым, але ја јесм шчестливы. Тишина јест тако глубока, же аж в ушах ми шуми.
В јутро ја јесм видєл медвєдји слєд — је страшно и захвачајуче једночасно. То јест тако, како бых ја вратил се в дєтство, когда јесм ходил с отцем на сбиранје грибов. Паметам, како он учил мене различати слєды звєрев.
Почел јесм разчишчати мєсто под домче и сад. Посадил јесм картофље, мркву и цибуљу — зимоју буду варити нормалну супу, а не туту мєшанину из туристичных пакетов. А томаты нехај почекајут до наступного лєта, најпрво јест потрєбны добры дом.
В вечер јесм телефоновал до мамы. Она је разказала, како Маша (дочера мојеј сестры) готови се ко школє. Јешче она је говорила, же в Иркутску сут пушчене нєкаке нове електробусы. Удивитељно је, даже в провинцији нєчто мєњаје се.
Сруб расте помало, всако брвно јест тежкост. Пиљу, обдирају кору, тегну, дєлам чаше. Вчера јесм почел тесати доскы за покрыв — оказало се, же то је правдива умєтност. Ставјаш брвно на подпоркы, твориш одмєткы/ознакы, дєлаш рєзы. Једино на третји вечер јесм начел чути како је правилно: сєкыра јест повинна колзати се/слизгати се по влакнах како нож по маслу. Ритм, вугол, сила — всечто имаје значност.
Не имам уже сил једати сухе и консервоване једива, але лєсне јагоды немного улєпшајут диету. Уже дозрєли фиолетове, горке јагоды козолиста, собрал јесм немного за дєланје джема. Поддомје за храњенје једива скоро буде готово — там буде прохладно даже в лєтну жару.
Прсты сут онємєли од безконечных ударов сєкыроју, цєло тєло боли. Але когда гледим на дєло својих рук, дивна теплота разтєкаје се внутри. Рање јесм гордил се идеалным кодом, тутчас имам гордост за равно срубане брвна дома.
В вечерах ја сєдим у огња, гледечи в небо. Тут оно је совсим друго — чрнилно, обсыпано звєздами. И звєзды... Ја јесм забезпаметил, же јих може быти толико. Тако како бы цєлы живот ја јесм гледєл чрєз мутно стекло и впрво увидєл истинно небо. Даже млєчны пут јест видны — ја го паметају со дєтинства, але потом тамто возпомнєнје се изгубило в градској сєрости.
Домче јест без малого готово! Два и пол мєсеца ја јесм пилил, стругал, заполњал диры. Рукы сут в мозољах, хребет боли, но ја јесм задовољены. Покрыв не тече, печ грєје — что јешче потрєбно? Ну, може быти душ. Кто бы помыслил, же без њего јест тако тежко в лєсу. Отец бы был горды — он всегда снил сбудовати тут ловечско домче.
Вчера ја јесм ходил на језеро и изловил огромного тајмења. Никогда не јесм пробовал выше вкусну рыбу. А тутдењ ја јесм нашел пољану грибов-масљаков — набрал јесм толико, же буду варити грибну супу цєлу зиму.
Телефоновал јесм до мамы. Маша је записана на поукы рысованја. Она уже нарысовала цєлу галерију портретов родины — мене изобразила како брадатого лєсника. А в новинах говори се, же умєтны интелект доказал нєкаку значну математичну теорему, со ктороју научники сут бојевали половину столєтја.
Тутдењ Маша првы раз пошла в школу. Мама прислала фотографију — она изгледаје тако сериозно в ученичској формє, с великым букетом. Интересно је, какоју буде школа в нєколико лєт?
Изшел јесм из дома и увидєл пушисте снєжинкы, кторе падајут с неба. То јест првы снєг в туту јесењ. Пошел јесм на ступенишче и начрпал грстку снєга. Снєг јест хладны, але не тако силно да бы опаљал руку мразом — в наших крајинах то бываје једино на смєнє сезонов.
Припомнєли се снєжинкы в темно-рудых власах. Полина… Како там она јест? Вєројетно, давно уж забыла о мнє.
Потресл јесм главоју. Је трєба заготовити дрва, допока снєг не стал выше глубокы.
Телефоновал јесм родинє, они говорет, же все је добро. Сестра има повышенје на работє — нынє она је старши менеджер, а в маминој работє је наставјены новы систем разпознаванја лиц. Тутчас она уживаје косметику всако утро, говори же иначе компјутер ју не пушчаје — не може разпознати.
Прве мразы оказали се правдиво тежке. Домче промрзаје наскроз, је трєба непрєстанно палити печ. В ночах чују таку самотност, же хче се выти како волк.
Вчера увидєл јесм, же послєдна консерва с месом надула се. Добро је, же заготовил јесм рыбу и грибы. Но месо... Ја потрєбују учити се ловити звєрев.
Настал је новы год, мој дневниче! Ја јесм сустрєтил јего со стиљем — сварил јесм напој из меда и трав и напекл колаче с брусницеју. Даже украсил јесм дрєвце — нашел невелику јелочку в лєсу, декоровал ју импровизоваными играчками из брєзовој коры и јеловых шишек.
Прва зима в тајгє не јест проста, мразы сут таке, же дыханје замрзаје во воздуху. Но ја јесм осилил. Утеплил јесм все диры, обложил печ с камењами, тако да бы тепла было достаточно на цєлу ноч.
Телефоновал јесм мамє и сестрє, поблагожелал јим добрых светков. Сестра жали се — у јеј мужа на работє јест поставјены нєкакы интелектуалны систем, и нынє половина оддєла не знаје что дєлати. А администрација једино усмєхаје се и говори нєчто об "оптимизацији кадров"... А Маша тутчас дєлаје поукы с нєкакым AI-помочником. Сестра говори, же то јест комфортно — всакчас је на свези, објасњаје разумливо. Једино дивно јест, же јеј дочерка говори с њим часинами, како со добрым пријатељем.
Днес ја јесм првокрактно пошел в лов. Цєлил се јесм долго, а когда ја јесм натискнул спуст, изстрєл мене једва не сдєлал глухым. Раздєљати тушку зајеца было јешче выше тежко. Рукы сут држали, и слабост је растла в грлу.
Једно дєло је сбирати грибы и јагоды, совсим друго - умртвјати живе сутства. Но ја разумєју, же туто је потрєбно. В тајгє трєба умєти добывати једиво всими доступными методами.
Минуло је цєло лєто од того момента, како ја јесм пришел тут. Не могу повєрити. Мыслим, же ја наконец нашел јесм своје мєсто на свєту. Покој, одсутност вєчној гонкы за успєхом, можливост слышати своје мысљи — всечто туто је очистило мој разум.
Ја уже не страшим се својего начелника или дедлаjнов. Але ја јесм научил се поважати силы природы и разумєти, что је истинно прєжитје.
Весна пришла рано в тутом году. Ја јесм уже посадил картофље, томаты и огуркы. Мыслим об стеклнику — надєјам се развести дыње.
Совршил јесм двудневны поход в село, купил фолију за стеклник и три куры заједно с врєчеју/мєшком жита. Једин мєстны хлапец помогл мнє дотегнути то — хвала јему за то. Увидєл јесм удивитељне измєњенја в селу. Селскы магазин је достал холографичны надпис, а по улицах возет се нєкаке дивне електромобилы.
Ја јесм аж смогл послати посланје мојеј мамє и пријети свєжу фотографију Маше. Она је тако израстла!
Вчера видєл јесм лисицу — руду, пушисту, она гледєла на мене с интересом. А ја на њу. Дики звєри помало привыкајут ко мнє. Сдаваје се, же ја ставам честју тутого лєса.
Тутдењ ја јесм телефоновал мојеј мамє. Маша научила домашного чистечего робота играти в скрыванкы. Тутчас всако чишченје обрачаје се в забавну игру, а дом свєти се чистотоју. Але робот часом ставаје прємного ентузиастичны и скрываје се так добро, же јего је трєба искати часины.
В полноч со страны Бајкала је налетєла бурја. Не просто блєскавице, а правдива битва сил природы. Молње били сут једна за другоју, обрачајучи ноч в дењ. Једна је ударила в сосну близ дома. Ја јесм услышал трєск, почул аромат горечеј хвоје.
Ја јесм промокнул до послєдној ниткы, когда носил воду из потока. Двукратно јесм наскочил на корење в темности, але једнакоже смогл застановити огоњ. Тутчас грєју се близ печи, сушим мокро облєченје и мысљу о том, наколико мы јесмо слаби прєд природоју.
Заутра трєба бы срубити обгорєло дрєво, да бы оно не упадло на домче в наступну бурју.
Понєкогда ја мысљу, како прємєнил се живот в градах. Вєродостојно, умєтны интелект јест всекде: в транспорту, в медицинє, в едукацији. А что ако ли ја јесм сдєлал погрєшку, когда одшел в тајгу? Може быти, ја пропушчају нєчто важно?
Но потом ја гледам на заход солнца, слушају пєванје птиц, и разумєју — не, ја не јесм помылил се. Тут ја чују себе живым, истинным. А там… Там ја јесм был како зубно механично коло в огромној машинє.
Телефоновал јесм ко својим најблизкым. Родитељи планујут продати свој стары лєтњи дом, а Маша изнова имаје высши ступењ на поуках англијского. Сестра се радује, але јест нєчто чудно в јеј гласу — она је и горда, и немного страши се. "Ты знајеш," - говори она, "...она говори на двох језыках даже во сну. И с кым успєла се напрактиковати..."
Уроджај в тутом году јест прєкрасны. Картофље уродили сут велике и гладке — заисто је драго на њих гледєти. Томаты в стеклнику такоже растут добро, и даже дыње сут дозрєли. Малењке, але сут сладке.
Телефоновал јесм к мојеј сестрє, да бых похвалил се успєхом, але разговор стал се дивны. Оказываје се, Маша објавила је бунт — не суглашаје се дєлати поукы без нєкакого AI-учитеља. "Можеш ли помыслити," - разказывала сестра, - "она говори, же живи учитељи сут прємного медли! А тута ствар стварјаје јеј цєлы планетариум в секунды..."
Свез непрєстанно ламала се, но јесм успєл услышати финал разказа — јихны домашны помочник вмєшал се в спор, процитовал три книгы по дєтинској психологији и замолвил Маши пиццу на гроше јеј родитељев, како компенсацију за моралну шкоду. Когда ја јесм умирал од смєха, сестра, привидно, почела разказывати о ночных подработках тутого електронного правника, але в концу свез је измрла совсим.
Другы дењ пробујем телефоновати до родины — свез појавјаје се и пропадаје. В рєдкых моментах когда мнє се удаваје поговорити, слышу нєкако недоумєнје в материном гласу. Але когда ја пробују спытати что је причина, она прєводи тему на погоду ли на уроджај. "Всечто је добро, сынку, просто је тако много новых вєчиј на работє..."
Снєг је изпадл и смєста разтопил се. Лєс јест спокојны и тихы, даже птице сут замолкнули. Јелы и сосны стојет без движенја како стражники, а меджу њими сут голе брєзы и осикы. Така теплота в новембру... тут јест нєчто неправилно. Вчера јесм видєл медвєдје слєды — свєже и глубоке. Дивно је, же он не спи в тутом часу.
Цєлы дењ јесм клал дрва сєкыроју. Сложил јесм купы дрєв под накрытјем, утеплил јесм курник со свєжим мхом. Прєгледєл јесм всаку малу дирку в мојеј хатє — привидно, зима буде сурова. В пивници починајут гнити картофље, трєба прєсортовати јих. И изгледаје же жита за куры је не велми много — трєба шчедити јего.
А на утро... Курва, моје рукы тресут се, когда ја припоминају. Пробудил јесм се од шума в курнику. Прибєгл јесм с факљеју — блудечи медвєд. Млады, але дост силны, очевидно гладны. Уже убил је једну куру, а друге скрыли се в темне мєста. Ја јесм закричал, замахал факљеју. Звєр обратил се, заревл, и погнал се напрєд, ја једва јесм успєл одскочити налєво. Увидєл јесм остре ногте, минујуче совсим близко. Кыднул јесм факљу прємо в јего морду, медвєд заревл и утекл в лєс.
Не смєста јесм увидєл, же моја рука крвави. Порањенје јест глубоко, до меса. Промыл јесм, прєвезал, але к вечеру моја рука опухнула и почела болєти. Изгледаје, же мене чекаје интересны децембр.
Тутдењ мене је навєдил лєсник. Тежкы был разговор. Очевидно, ја јесм разумєл, же моја присутност тут не јест совсим легална, але силил се не думати о том. Једнакоже, лєсник напомнєл ми о том велми тврдо. По долгых прєговорах (и невеликом подарку) мы јесмо пришли к суглашенју.
Порањенје на мојеј рукє помало зарастаје. Лєсник је увидєл повезку, але ја јесм одговорил се од њего абстрактными рєченјами. Послєдње что ја хчу то сут бєды с инспекцијеју по поводу тамтого медвєда.
Але највыше дивно было то, что он разказывал ми о цивилизованом свєту. Он говорил шепотом, непрєстанно огледајучи се тако, како бы за всакым дрєвом скрывал се шпион.
“Ты не можеш прєдставити собє что дєје се в градах,” — мрмјал он. “Јествује тако тајно сполоченство програмистов, они контролујут всечто чрєз своје суперкомпјутеры. Економика, политика — всечто! И знајеш зачто никто не може јих изловити? Тому что они сут створили роботов-двојников! Замєнили јими всих значных људиј — президентов, министров, даже звєзд шоу-бизнеса! Тутчас не можеш знати кто јест реалны чловєк а кто машина...”
Ја јесм слушал јего, једва задрживајучи усмєх. Сдаваје се ми, же старец прєгледєл се нєкакых псеудонаучных шоу ли начитал се прємного таблоидов. Але... Може быти, в јего словах јест нєкака чест правды? Не, не мыслим. Свєт не може прємєнити се тако скоро.
Уже седмицу мене тресе од горечкы. Глава боли, очи такоже. Рана изнова отворила се — привидно ја јесм занесл грез в њу когда пробовал створити поредок в курнику по атакє. Пробују лєчити се травами, але ставаје ми толико горје.
Уже седмицу мене тресе од горечкы. Глава боли, очи такоже. Рана изнова отворила се — привидно ја јесм занесл грез в њу когда пробовал створити поредок в курнику по атакє. Пробују лєчити се травами, але ставаје ми толико горје.
В минутах облегченја ја додавају дрва в печ и крмим куры. Друго врєме ја лежу в полу-делирију, слушајучи вытје вєтра за окном. Или то сут волки? Не могу уже разбрати.
Во главу ми идут чудне мысљи. Ја возпоминају слова лєсника — може быти он не был тако неправы? Что јестли свєт заправду прємєнил се в час когда ја јесм скрывал се тут? Но потом поновно приходи горечка, и мысљи мєшајут се...
Трєба нєкако рєшити проблем с курами. Жита јест критично мало, и оне уж без малого не несут јајца. Оставју једну, највыше скору, а другых... Ну, буду имати светочну вечерју, ако ли смогу встати из постељи.
Је Новы Год, мој дневниче! Сустрєтил јесм светок без малого здравым. Горечка је одступила, но немоч јешче оставаје се. Цєлу ноч јесм слушал како трєскајут полєна в печи и думал о том, что чекаје мене в будучности.
Весна принесе много работы — трєба реставровати своје силы. Интересно, как там сут мама и Маша? Свез је до тутчас с проблемами, але ја имам надєју же смогу поблагожелати јих, хоти бы с опоздњенјем.
Два года в тајгє. Телефон работаје с проблемами. Часом ми недоставаје мојих родных, але врачати се не хчем. Тут ја чују се живым.
Але нєчто чудно дєје се около. Вчера ја јесм видєл в небу нєчто подобно на летатељны апарат, але без крил. Оно летєло абсолутно безшумно, и толико воздух около јего трепетал.
Гледечи на тутој необычајны апарат, ја јесм припомнєл собє бесєду с колегоју прєд мојим одходом в тајгу. Он разказывал об теорији технологичној сингуларности.
"Слушај, Антон," говорил он, попивајучи каву в нашем офису, "Јеси ли ты примєтил, же наша работа силно прємєнила се за послєдны год? Паметај, како мы јесмо работали над кодом, а тутчас ты толико опишеш измєњенје, и оно појавјаје се како бы само?"
Ја јесм кымнул, припоминајучи собє, како Cursor и подобне инструменты заправду облегчили нашу работу.
"То, что мы видимо в индустрији тутчас, јест једино врх ледєној горы," продолжил он. "Јешче в 2024 году појавили се прве признакы рекурсивного самоулєпшења умєтного интелекта. Језычне моделы не једино помагајут нам писати код. Оне оптимизујут сами себе, улєпшајут квалитет даных за ученје, даже учествујут в пројектованју новых чипов. То јест како снєгова груда, ктора падаје с горы, набирајучи масу и скорост."
Он замолкнул на секунду, подбирајучи слова. "Саморазумно, мы јесмо једино в почетку пути, и не вси сут согласни, же процес буде лавиноподобны. Але помысли: умєтны интелект твори вече досконалы умєтны интелект, кторы, в свој ред, твори јешче вече досконалы умєтны интелект. Теоретично, брзина прогреса може расти експоненциално."
"Звучи како научна фантастика," ја јесм одговорил с усмєхом.
"Можливо," одповєдєл он. "Але погледи, како наша работа прємєнила се за само једин год. Кто знаје, что буде даље?"
Втогда ја јесм просто махнул рукоју, сказавши нєчто об натуралных ограниченјах раста. А тутчас, гледечи на тутој чудны апарат, ја мимовољно замысљају се. Заисто ли свєт измєнил се тако много за два года, кторе ја јесм проведл в лєсу? Можливо, мој колега имал правду. Але тутчас ја имам выше спєшне дєла - потрєбно је прєгледєти пасткы за ловјенје звєрев и приготовити дрва на вечер.
Тутдењ ја јесм увидєл чудны сон, како бых ја был снєжинка в безкрајном и безвєтрном океану облачној мглы. Ја јесм зародил се како прємалы, не имајучи никакој свєдомости кристалик, но потом ја јесм почел расти, дєлајучи честју себе нове водне капје. На почетку несмєло и несвєдомо, а потом выше и выше брзо.
Ја јесм разпростирал своје ледєне вєтвы во все страны, и оне сут разрастали се выше брзо, разходечи се по облаку тако како разшчепы на тонком леду. То продолжало се нєкторы час, а потом...
Изгледајуча безкрајноју мгла наконец се кончила, и ја јесм повиснул в воздуху како огромны блєскајучи облак цукровој ваты. Свєт около мене был был безмєрны и прєкрасны, полны новых можливостиј.
Ја јесм пробудил се и смєста потегнул се ко мојему дневнику. Имам чудно почутје по тутом сну, како бых ја доткнул се нєчего, что расте? Ставаје вечше од самого себе? Моје размысљенја сут были прєрване новоју капјеју со стропа. Ну, је час брати инструменты в рукы — покрыв не сможе поправити себе сам.
Жар јест несносны. Цєлыми дњами поливају сад и бојевају со шкодниками и плевелами. Нема часа ни на ничто — ни на дневник ни на размысљанје о будучности.
Вчера, возвышајучи свој хребет повыше мрквы, ја јесм увидєл необычајну птицу. Јарко оперјење, чудны кљун. Не је подобна ни на једну из мєстных птиц. Но тутчас ја јесм одвлєкл се, гледечи на гусеницу, ктора пробује јеедати моју капусту. Ех, нема часа даже гледнути около себе…
Видим необычајне вєчи честєје. Днес, нєчто припоминајуче огромну свєтлу бублину је пролетєло над лєсом. Оно двигало се поступно, тако како бы плывло по воздуху.
Може быти ја просто дєлам се безумны од самотности? Или свєт заправду мєњаје се тако силно?
В концу јесм закончил моје јесенне консервы. Уроджај тутого года был прєкрасны - подвал јест полны зеленин, а травы и грибы сушет се в подкрывју. Тутчас, когда главне работы сут скончене, ја могу вратити се к мојеј книгє.
В вечерах, при свєту лучины, ја пишу, изчркају цєле параграфы, пишем наново. Моје очи умарјајут се од калного свєтла, но ја јесм абсолутно задовољены резултатом. изгледаје, же изолација од свєта помогла мнє најдти мој писатељскы глас.
Дивности продолжајут се. В ночи ја јесм видєл множство малых свєтечих се кулеј в небу. Оне кружили над лєсом тако како бы изполњали нєкторы сложены танец. Је красиво, но страшновато.
Мој телефон начел издавати чудне звукы, а потом совсим умрл. Что дєје се? Јесм ли ја уже полно одсєчены од свєта?
Сустрєчам Новы Год в полној самотности. Сварил јесм глинтвејн из сухых јагод, изпекл грибны колач. Резумујучи изходы лета, ја разумєм како много се прємєнило. Ја јесм стал выше силны, како физично, так и душевно, научил се прєживати в дикој обсрєдинє.
Але мраз в -40 ступњев на послєдној седмици принуджаје мене помыслити. Може быти настал час вратити се? Хоти бы на кратко, да бых узнал что дєје се во свєту. Але тутчас не јест добро врєме за путованје. Будем прєжити туту зиму, а в весну… В весну увидимо.
В ноч небо освєтило се сєверным сијанјем. Але колоры были нєкако неприродне — лилове, туркысове, ослєпјајуче бєле. И срєд тутых блєсканиј ја јесм увидєл нєкаке структуры, како бы грады, висече в воздуху.
Ја уже не могу игноровати туте измєњенја, дєје се нєчто велико и неразумливо. И ја јесм повинны узнати что именно то је.
Почел јесм плановати свој пут, але потом помыслил јесм како творим огнишче охладєлыми прстами, а потом мрзнем в тонком туристичном шатору. Не, лєпје је дочекати се выше теплој погоды. Втогда и појдем в пут.
Мраз скончил се седмицу тому, но дожд падаје без малого непрєстанно. Ја јесм удивјены рањеју весноју и другыми аномалијами природы. Температура скакаје безумно, а вчера ја видєл цвєтучи подснєжник близ нетајучеј снєговој купы. Но то је малост, сут и выше сериозне поводы за непокојенје.
Видєл јесм сон о Полинє. В мојем спанју она је странно усмєхала се, а јеј очи свєтили се неприродным свєтлом. Пробудил се јесм во хладном поту.
Не могу выше. Ја јесм повинны узнати, что дєје се. Собрал јесм свој рукзак и иду в страну Иркутска. Смогу ли ја узнати свој родны град?
Изшел јесм в пут. Небо јест затегнуто мрачными облаками, иде слабы дожд. Видимост јест ограничена, что можливо је к доброј странє – је менши шанс видєти нєчто необјаснимо.
Идти је тежко. Терен/мєстност јест грубы, неравны, је трєба обходити невелике горы. Хладно и влажно, размокнул јесм до послєдној ниткы. Але ја не одступају – потрєбно је узнати правду.
Петы дењ на пути. Дожд не прєставаје. Идем по невеликој рєчкє, ктора је разтекла се од дождев. Не видим даље неж нєколико метров од повода низкых мрачных облаков и мглы.
Чудно је, але ја видим все необычне феномены једино на другом брєгу. Како бы невидима меджа миновала по рєкє, оддєљајучи мој обычајны свєт од нєчего нового и неразумливого.
Низины прємєнили се сут в правдиве мокришча од повода дождев и тајанја снєга. Тутдењ ја јесм пропадл в грез по појас, потрєбовало се грєти воду в мојем туристичном шатору и мыти облєченје. В шатору јест неможливо спати — всечто јест мокро, а ночи сут јешче хладне.
Деветы дењ путованја. В концу, облакы сут разошли се. Но идти чрєз грез до тутчас јест непросто. Всакы крок јест тежкы, ногы тонут в мокрој земји.
Увидєл јесм чудны створ на другом брєгу рєкы. Јелењ? Не, нєчто друго. Ногы сут неприродно тонке и силне, копыта сут мекке како котје лапы. Двигаје се безусилно, како бы танцује.
Створ је погледєл на мене. В јего очах сут љубопытност и настраженост. Не убєгл, не настрашил се. Једино стојал, разгледајучи мене тако како ја разгледају јего.
Облакы разчистили се и ја јесм впрво по многых дњах увидєл звєзды. Але јих размєшченје удивило мене: сузвєздја изгледали иначе, тако како бы нєкто додал нове звєзды или прємєстил јествујуче. На хоризонту виднєло се чудно свєченје, припоминајуче сєверно сијанје, але јарко и выше структуровано.
В јутро ја јесм увидєл необычајного мотылика. Прєд тым како он усєдл се на цвєт, мотылик почел лучити волноподобне, хипнотизујуче орнаменты свєтла. К мојему удивјенју, цвєт одговорил јему такым самым флуоресцентным свєчењем. Они како бы бесєдовали на нєкаком невєдомом језыку, а ја јесм стојал и гледал на другы брєг, чујучи се како бых ја подгледывал за нєчим интимным.
Изшел јесм ко Ангарє, но то уже не је та рєка, ктору ја јесм знал. Вода в њеј је неправдоподобно прозрачна. Внутри ја јесм увидєл цєлы лєс невєдомого водного житја. Линије свєтла, како в великом подводном граду, проходили сут чрєз водну глубину. Прєкрасне водорастове алеје шли по току рєкы. Глубинне створы, подобне на окуњев, сновали близ водорастов, зајмајучи се нєкакыми својими дєлами.
На брєгу бухты ја јесм примєтил чудну бытост - не рыбу и не птицу. Оно погледєло на мене блєскливыми очами и моментално изникнуло с очиј.
Днес ја јесм сразумєл, что именно не давало мнє покоја при гледєнју в ночно небо. То не сут звєзды - то је огромна конструкција, изтворјена вокруг цєлој планеты. Прстењ, изтканы из малых блєскајучих честиј, он пулсује и мєњаје се, како живы. Что то је? Космична станција? Нова сєт спутников? Или нєчто, что изходи за границе мојего разумєнја?
Лєс изненада скончил се. Ја вышел јесм на пољану и замрл в удивјенју. Прєд мноју возвышала се огромна стєна свєта. Она тегне се тако долго, колико можеш увидєти очами, прєтєкајучи се всими можливыми барвами. На њеј је напис, појавјајучи се и пропадајучи, како бы живы: "Резерват доиндустриалној еры. Не входити. Не нарушати екосистем."
Стєна из свєтла неочекывано задржала, и из њеј ступила нєкака бытост. Ни чловєк, ни машина — нєчто срєдно. Јего тєло изгледало како изткано из трепетајучих нитиј свєтла, а очи припоминали сут двє хладне звєзды.
Оно двигало се чудно — птичје рухы, быстре и нагле, але изполњене неможливој к разумєнју грације. Бытост дала на мене равнодушны возглед, како бых ја был не вече неж зајмливы лєсны звєрик. Оно не је изговорило ни слова, толико слегка нагнуло главу, како бы прислушивајучи се ко нєчему.
Неочекывано, воздух прєд мноју засвєтил се, и ја јесм увидєл Полину. Или радєје, јејин холограм. Она стала јешче выше прєкрасна, хоти лице не прємєнило се. Јејине очи дивно трепетали, а рєч звучала непривыкло брзо.
"Антон! Мы уже не јесмо имали надєју увидєти тебе изнова," она почела, очевидно пробујучи замедлити своју рєч. "Житје в 2028 јест совсим друго. Мы имајемо… ох, како бы објаснити… Ну, помысли же можеш једати всекакы деликатес, не гледечи на здравје или цєну. Или прєжити цєлы живот в виртуалном свєту за нєколико часин. То измєњаје чловєка, знајеш ли."
Ја јесм стојал замєшаны, пробујучи осмыслити, что јесм услышал. Полина продолжала, часом замедљајучи се и избирајучи слова: "Ја работам в центру конструованја екосистемов. Мы стварјамо нове виды животин, кторе ты вєродостојно уже јеси видєл в лєсу. Всечто мєњаје се всакы дењ, Антон. Мој мозг једва успєваје, не гледечи на нєкторе... улєпшенја."
"А что с је другыми?" запытал јесм ја, мыслечи о мојеј мамє и сестрє.
"Многи људи уходет в виртуалност или просто не знајут, что дєлати," Полина одговорила с тугоју в гласу. "Кибери будујут свој загадочны свєт, а мы… Мы јим јесмо просто неинтересни. Но ты се можеш вратити, Антон. Сут методы, како се... адаптовати."
Ја јесм увидєл, како Полина старанно избєгаје сложеных терминов, но понєкогда јеј рєч вкључала неразумливе рєченја, кторе она смєста пробовала објаснити выше просто.
Холограм Полины разтајал, и ја јесм остал се једин на граници двох свєтов. За мноју је мој лєс, тихы и знаны. Прєд мноју — незнајемост, полна див и опасностиј.
Ја јесм сдєлал глубокы вдых и погледєл на бытост, ктора стојала близ мене. Она не је показала даже малого интереса к мојеј дилемє, тако како бы рєшенје чловєка не имало за њу никакој значности.
Можливо, тој новы свєт потрєбује нєкого, кто паметаје просте радости живота. Можливо, ја бых смогл напомнєти јим о цєнности покоја, аромату недавно покошеној травы и вкусу изловјеној својими руками рыбы.
Или мој лєс јест послєдно укрытје од безумја тутого нового свєта, кде људи не знајут, что дєлати со својими животами?
Лєс взаду, незнајемост напрєд од мене... Ја јесм двигнул раменами — что буде, то буде. Ја уже научил се јесм прєживати в тајгє, нєкако смогу и в том чудном свєту.
С усмєхом ја јесм мигнул чудној бытости близ мене. — "Ну, будеш ли показати мнє, како тут у вас все је организовано?"
Хвалы / благодарности:
Благодарим Алекса Бондаренко (он јест такоже автор фантастикы) за огромну редакторску помоч в написанју повєдкы, а Алексија Берната (јест знајемы всим како Мелац) за корекцију меджусловјанского прєвода.
При написанју повєдкы ја јесм активно употрєбјал Claude Sonnet 3.5 (главно чрєз тутого бота). Јестли бы тој AI был живы, ја бых благодарил его за добре идеје и прєкрасно разумєнје того, что трєба изразити в тексту. Илустрације сут створјене во FLUX AI и доработане ручно.